Branka Malenica

Realno, nikada nisam bila nešto naklonjena deci. Nisu me zanimala. Objektivno gledano, nisam ni ja njih, tako da su obe strane bile sasvim ok sa situacijom. Odrasla sam kao jedinica u jednoj, po balkanskim standardima, poprilično liberalnoj porodici u kojoj su se ljudi oduvek vrednovali po dobroti i poštenju, a ne prema nekim nametnutim klasifikacijama. Zbog toga ni ne čudi što i danas ponekad osećam da me mentalitet ovdašnjeg društva guši, ali istina je da sam oduvek bila pomalo lenja za realizovanje nekih revolucionarnih ideja. Pripišimo to mojoj pasivnosti. Ipak, gimnazija je prošla, za njom i faks, i inspirisana drugaricinom društvenom praksom koju je obavljala pri Fakultetu političkih nauka, zainteresovala sam se za rad Romskog dečijeg centra. U to vreme bila sam na završnoj godini studija književnosti i mislila sam da će mi praksa u radu sa decom vrlo dobro doći, pa i to da na neki način mogu doprineti ovoj maloj zajednici. Iako su me na prijemnom intervjuu pokušali da uplaše sa nekim strašnim pričama o svim onim nezgodnim situacijama u koje prosečan volonter može upasti, ispostavilo se da je volontiranje ipak nešto sa čim mogu da se nosim i što mi zaista prija. Zapravo, u tome i leži glavna caka. Kad se prijavljuješ nisi sasvim siguran u to da li je ovaj „posao“ onaj pravi za tebe, ali tek posle izvesnog vremena shvatiš da ti tih par sati nedeljno koje provedeš sa ovom decom zaista poprave dan. Pa čak i kada ne ide sve kako treba, kada su deca isuviše hiperaktivna, nezainteresovana za rad i tvrdoglava, opet se svaki put desi nešto zaista simpatično i lepo što ti nabaci osmeh na lice. Jednom takvom prilikom, devojčice sa kojima sam radila tek par nedelja napravile su mi jednu prelepu poruku u kojoj su mi pisale kako me vole na tri različita jezika. Iskreno, ne znam čemu sam se više obradovala – tome što sam napokon uspela da ostvarim konekciju sa tako finom decom ili tome što su pravilno napisale rečenice na engleskom i nemačkom. U svakom slučaju, mislim da mi je to jedan od najvećih uspeha do sada, a cveće koje sam za 8. mart dobila od jedne male Merime ne vadim iz sobe. Upravo u tome i leži razlog zašto ću nastaviti da volontiram i zašto to preporučujim svim mladim i voljnim ljudima.