Dunja Đuđić

U poslednjih nekoliko godina počela sam intenzivno da radim na sebi, da bolje upoznajem samu sebe i otkrivam šta želim, šta mi odgovara i u čemu sam dobra. Za sve to vreme jačala je i želja da budem korisna i pomognem nekome kome je pomoć potrebna. U jednom trenutku sam shvatila da je i ta želja deo onoga što jesam i da neće nestati, te sam rešila da je vreme da je ostvarim.

Za Romski dečiji centar sam čula još dok sam bila tinejdžerka, onako „usput“, a oni su tad bili tek negde na početku svog postojanja. Nakon sedam-osam godina, krajem 2011, uz kratku potragu po netu i informacije koje sam dobila na Sajmu volonterizma, došla sam do prijave za volontersku poziciju. Popunila sam je i poslala, ubrzo sam pozvana na razgovor, prošla sam odabir i u februaru 2012. godine započela svoj volonterski rad. Svake subote po dva sata, u osnovnoj školi „Jožef Atila“.

Prvi put volonter. Prvi put u osnovnoj školi, a da nisam učenik iste, već neka vrsta nastavnika. Prvi put radim sa decom, i to koliko dece! Okružena potpuno novim ljudima i gomilom dece od šest do šesnaest godina. Zvuči zastrašujuće. I jeste.

Moj prvi dan protekao je, kao i štošta u mom životu, u potpunoj zbunjenosti. Bila sam raspoređena u grupu sedmaka i osmaka, kojima je bila potrebna pomoć oko hemije i fizike, a ja sam jezičar(k)a koja je svoje ionako oskudno znanje iz pomenutih nauka odavno potisnula. Stoga, razgovarala sam sa njima o tome kako je bitno da se školuju i zašto je bitno da završe osnovnu i upišu srednju školu. Zadatak volontera nije samo da odradi sa njima zadatke, već i da im bude pomoć i podrška u raznim životnim pitanjima i situacijama, tako da ni taj moj razgovor ipak nije bio sasvim beskoristan. Ipak, bila sam obeshrabrena jer ne mogu da im pomognem sa gradivom, tako da sam prešla u grupu trećeg i četvrtog razreda, gde sam i danas.

Neću da vas lažem, bilo je zaista teško u početku. Deci si nov i pristupaju ti sa dozom opreza. Ispituju tvoje granice i kako sa tobom mogu ili ne mogu da postupaju. Pronicljiva su deca. Isto tako, oni su novi tebi, ne znaš ko je kakav, ko koliko zna, šta od njih da očekuješ, kako sa kim treba da radiš... Uz sve to, mnogo ih je, pa ne možeš ni imena da im popamtiš. Sve je to malo zastrašujuće i u prvih nekoliko dolazaka si potpuno izgubljen. A onda, nakon tih nekoliko dolazaka, po završetku jedne „dopunske“ (kako mi to između sebe zovemo), dobiješ svoj prvi zagrljaj. Tada shvatiš da tu pripadaš, da zaista želiš da budeš tu, da radiš pravu stvar. Da si ti sad nekako njihov, a i oni tvoji. Tada sve dođe na svoje mesto.

Nakon zagrljaja koji sam dobila od preslatke Nuriše, i njenog crteža na kom piše „Dunja ljubavi moj“, usledilo je još mnogo sjajnih trenutaka, još mnogo takvih crteža, zagrljaja, ljubavi, osmeha, šala i radosti. Mnogo uspešno rešenih zadataka, naučenih lekcija i pročitanih pričica i pesmica. Kako vreme odmiče, sve sam više sigurna da se nalazim na pravom mestu u pravo vreme, i da činim pravu stvar. Drugi volonteri, i ja sa njima, zajedno sa decom radimo zadatke i pomažemo im u učenju, ali isto tako pričamo sa njima ako imaju neki problem, organizujemo kreativne i druge radionice, skupljamo slatkiše i pravimo im novogodišnje paketiće, vodimo ih na izlete, Zmajeve dečije igre i druga lepa dešavanja. Trudimo se da im učinimo detinjstvo lepšim i lakšim koliko god možemo, a po osmehu na njihovim licima čini se da u tome i uspevamo. Osim svega toga, i mi se između sebe družimo i super provodimo, što je samo „bonus“ koji se dodaje na sve što sam prethodno nabrojala. U NSHC-u sam upoznala sjajne ljude sa kojima se rado družim i provodim vreme i van škole.

Mnogi su me pitali zašto želim da volontiram kad od toga nema finansijske koristi, i zašto baš sa decom kad su bučna, nezgodna, ponekad surovo iskrena. Moj odgovor je - BAŠ ZATO. Moja korist nije finansijska, ona je mnogo veća. Svaki osmeh moje dece, svaka popravljena ocena i rešen zadatak govore mi da radim ono što treba i onako kako treba. Sa druge strane, njihovi zagrljaji, smeh, radost, crteži i rođendanska pesmica koju su mi pevali preko telefona jer sam bila bolesna govore o njihovoj iskrenosti, dobrim namerama i ljubavi kakvu samo deca umeju da osećaju i pokažu. Ono što ja dobijam zauzvrat od svog volonterskog angažmana je osećaj da sam korisna, da činim nešto za one kojima sam potrebna. Dobijam pozitivan blagi umor i širok osmeh na licu nakon svake subote sa njima, i stalno budno dete u sebi, zahvaljujući mojoj deci koja se sa njim druže i ne daju mu da bude zaboravljeno ili zapostavljeno. Za mene, to je i više nego dovoljno.